Nekako nisam za na kišu! Zašto?

Još uvijek se ne usuđujem fotografirati po kišnom vremenu. Žao mi je opreme. Nisam je spreman močiti, bez obzira što je navodno vodootporna.

Najviše što sam se usudio je nedavni tridesetominutni izlazak u kojem sam jedva ispucao dvadesetak fotki. Mislio sam nešto slikati iz auta, nešto iz natkrivenog prostora uz jedan mali đir pod kišobranom.  Uglavnom muka živa, jer mi je ipak prva briga bila sačuvati opremu od vode.

Iz auta mi se činilo da bi moglo nešto biti, ali kadar ti se svede na prozorski otvor. Uz to moraš “kadrirati” u pravom smjeru” i auto, a to je skoro neizvodivo u mnogim slučajevima.

Kad si pod kišobranom  gotovo sve radiš samo s jednom rukom, pogotovo ako uz kišu i puše.  Kišobran upada u kadar,  paziš da oprema ne kisne, paziš da se ne smočiš, kuda hodaš, boriš se sa svim i svačim. Rekli bi da sve to nije baš napeto.

Fotografiranje ispod natkrivenog prostora također ograničava, ali ne kisneš i čuvaš opremu.

Razmišljao sam o tome da nabavim zaštitu od kiše za aparat i objektive, “kabanicu”, ali mislim da bi uglavnom stajala neiskorištena, tako da će se “kišne slike” i dalje svoditi na snimke iz auta, pod kišobranom i iz zaklona, poput autobusnih stanica, voltova, nadstrešnica ili s vrata iz nekog kafea.