Šibeniče…

Mjesec dana mi je trebalo da nešto napišem o mojem prvom sudjelovanju na jednom foto okupljanju. A bio sam oduševljen kako su Šibenčani sve to proveli.

Od početka do kraja sve je išlo po dobro vođenom scenariju. Nije bilo obezglavljenog praznog hoda. Iscrpljivanja koječim i kojekakvim “moramo ovo i moramo ono” domaćinskim znamenitostima.

Bilo je naporno. Vruče. Početak litnjeg doba. Vrime kad kameni gradovi planu i počmu gorit, pa tako isijavaju do Vele Gospe. Možda su falili što su nam dali crne majce da se na tvrđavi sv. Mihovila što bolje oznojimo? Možda, ali smo ih svi rado navukli. Neki samo jednom, za potrebe skupne fotografije. Milenijske!

Ako je nama bilo vruče, kako je onda bilo članovima šibenske Gradske glazbe? Našim manekenima koje smo fotografirali. Zakopčani do grla, u crnim monturama dugih rukava. Proštepanima, ko’ da na +30 preko leđa prebaciš crnu deku od 10 kila! I tako obućeni su se još popeli do tvrđave. Pozirali su i svirali radi atmosfere koju smo trebali uhvatiti.

Mi smo hvatali atmosferu, a oni su jedva dolazili do daha. Soptali su dvi iste stvari, koje smo skoro počeli sprdati, pa su okrenuli i treću, samo da nas skinu i odu doma. Ljudi dobro je gorilo i njima svaka čast na strpljenju!

Iće i piće bilo je u planinarskom domu kraj Dubrave. Sve ko po špagu. Hrana za glad i tekućina za žeđ stizala je bez čekanja, u valovima do sitosti.

Odradili smo u šibenskoj zagori i foto session. U prirodi, uz potleušicu s pravom, naručenom manekenkom. Što da kažem na to?

Da nisam ništa pametnoga čuo, vidio, naučio i po prvi puta probao fotografirati nekoga tko je iza kamere stajao više puta nego što sam ja uzeo aparatu u ruku, onda bih mogao biti ciničan, možda i podrugljiv. Ovako, mogu samo reči hvala ti Šibeniče. Dužan sam lijepo ispunjeno foto iskustvo.